OBRAZOVANJE

Obično se veruje da škola ima cilj da nauči decu da čitaju, pišu i računaju. No, oni koji tako misle, grdno se varaju. Obrazovanje ima daleko važnijih funkcija.

Godine 1979, u San Francisku, majka jednog učenika koji je završio srednju školu tužila je nadležni okrug zbog toga što je njen sin, posle 12 godina javnog "obrazovanja", jedva sposoban da čita i da piše. Sud je, međutim, presudio da Okrug nije odgovoran za to, jer je "Sama pedagoška nauka opterećena razlikama u suprotstavljenim teorijama."
Stoga, pošto niko ne zna šta je to obrazovanje, ili šta mu je cilj, Okrug ne može da bude proglašen odgovornim zbog toga što škole pod njegovom jurisdikcijom nije naučila dete čitanju i pisanju, ili bilo čemu drugom iz te oblasti.
Jedan od razloga ovako žalosnog stanja "nauke" zvane "obrazovanje", leži u postupnom uvođenju u školski sistem religijske filosofije, poznate kao "sekularni humanizam".

Rene Vormser (Rene Wormser), glavni savetnik Risijevog komiteta za ispitivanje fondacija oslobođenih poreza (Reece Committee Investigating Tax Free Foundations), izjavio je da dokazi prikupljeni tokom istrage "navode na zaključak da zaista postoji neka vrsta zavere među vodećim "edukatorima" u Sjedinjenim Državama, koja ima za cilj da se uspostavi socijalizam putem korišćenja našeg školskog sistema. Taj pokret... je obilno finansiran od strane vodećih fondacija...
Gospodin Norman Dad, bivši direktor Kongresnog komiteta, ukazao je na izvor novih nastojanja prilikom svedočenja pred Zakonodavnim komitetom države Ilinois, 1978. godine. Govorio je o visokim službenicima Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir (Carnegie Endowment for International Peace), koji su shvatili da "... moraju da kontrolišu obrazovanje u ovoj zemlji. Tako su se obratili Rokfelerovoj fondaciji sa predlogom da između sebe podele obavljanje ovog zadatka.

Karnegijeva zadužbina, po ovom njihovom dogovoru, preuzima one vidove obrazovanja koji u sebi imaju ponešto od međunarodnog značaja, dok Rokfelerova fondacija preuzima delove obrazovanja koji su isključivo domačeg karaktera."
Kongresmen Judžin Koks (Eugen Cox) potvrdio je na svedočenju ove zaključke gospodina Dada: "Fondovi Rokfelerove organizacije koriščeni su da bi se finansirali pojedinci i organizacije čiji je posao bio da dovuku komunizam u privatne i javne škole ove zemlje..."
Planeri su se, međutim, suočili s jednom ogromnom teškoćom. Američka javnost nije bila spremna da prihvati uvođenje komunizma u školski sistem ove zemlje. Napravljen je plan da se promeni ime ali ne i suštinska filosofija, tako da obmanuti narod ipak dozvoli da mu u škole uđe ono što planeri žele. Novo ime za komunističku filosofiju postalo je sekularni humanizam.
Prema definiciji iz rečnika, "sekularno" se objašnjava kao "nešto od, ili u vezi sa svetovnim stvarima, dakle različito od stvari u vezi sa Crkvom i religijom; ovozemaljsko". Američko humanističko udruženje (American Humanist Association) definisala je humanizam kao "verovanje da čovek sam oblikuje svoju sudbinu. On je konstruktivna filosofija, neteistička religija, način života."

Zapažate da je humanizam, sudeći prema navodima iz njegovih izvora, i religija, i način života, i novi pogled na svet.
Karl Marks je bio jedan od prvih koji je povezao komunističku filosofiju sa filosofijom humanizma, kada je izjavio: "Komunizam, kao potpuno razvijeni naturalizam, predstavlja humanizam..." I Još i ovo: "Humanizam je poricanje Boga i potpuna afirmacija čoveka... Humanizam nije ništa drugo do marksizam."
U novom programu Komunističke partije SAD iz 1970. godine piše sledeće: "Marksizam nije samo racionalan, on je i humanistički u najdubljem smislu te reči."

Ser Džulijen Haksli, poznati naučnik, napisao je: "Koristim reč humanista da bih opisao nekoga ko veruje da je čovek isto toliko prirodni fenomen kao što su to biljka ili životinja; da njegovo telo, um i duša nisu natprirodno stvoreni, već su produkti evolucije i da on nije pod kontrolom ili vodstvom bilo kakvog natprirodnog bića, ili više njih, već da mora da se osloni na sebe i sopstvene snage." Humanistička filosofija i religija nisu nove, ali su formalno dobile svoj okvir 1933. godine, kada je grupa naučnika, obrazovnih radnika, sveštenika, pisaca i drugih, objavila "Humanistički manifest". Ovaj dokument sastoji se iz tri paragrafa i 15 tačaka koje detaljno obrazlažu pozicije ove religije i filosofije.

Izvode koje ćemo vam citirati nedvosmisleno otkrivaju u šta veruju humanisti:
"Došlo je vreme za sveobuhvatno sagledavanje radikalnih promena u religijskim verovanjima širom savremenog sveta. Nauka i ekonomske promene razorile su stara verovanja. Sve religije sveta su prinuđene da se usklađuju sa novim uslovima koje su stvorili ogromni napreci u znanju i iskustvu. Na svakom polju ljudske aktivnosti, vitalna kretanja usmerena su u pravcu smelog i eksplicitnog humanizma.
Stoga mi potvrđujemo sledeće: Prvo: Religiozni humanisti smatraju Univerzum samoopstojnim a ne stvarnim. Drugo: Humanizam veruje da je čovek deo prirode i da se razvio kao rezultat stalnog progresa. šesto: Ubeđeni smo da je prošlo vreme teizma (verovanja u Tvorca). četrnaesto: Humanisti su čvrsto ubeđeni da se postojeće gramzivo i profitno orijentisano društvo pokazalo kao neadekvatno. Mora biti uspostavljen socijalizovani i kooperativni ekonomski poredak koji bi okončao gramzivost i omogućio raspodelu sredstava za život." Kratko razjašnjenje ovih tvrdnji otkriće nam pravu prirodu humanizma.

Prva tačka zastupa stav da je Univerzum oduvek postojao i da nije stvoren. Dakle, nema potrebe za Tvorcem.
Druga tačka se zalaže za verovanje u evoluciju kao istoriju nastanka čoveka za verovanje da se čovek izdigao ni iz čega, što je posledica njegove stalne bitke sa okruženjem. šesta tačka kaže da humanisti veruju da je prošlo vreme teizma (verovanja u Boga ili bogove). Oni, dakle, veruju da, pošto nema Tvorca, nema ni potrebe da se u njega veruje. Humanisti su ateisti.
A u četrnaestoj tački iznose svoja verovanja da je sistem slobodnog preduzetništva neodgovarajući i da mora biti zamenjen komunističkim sistemom prinudne deobe svih dobara koja se proizvedu u društvu. Tako su humanisti, koji su potpisali Manifest 1933. godine, svoju filosofiju postavili na tri noge. Oni su evolucionisti, ateisti i komunisti.

Njihova uverenja su potpuno u skladu s filosofijom Vajshaupta, Marksa i Lenjina.
Najvažnija činjenica u vezi sa ovim Manifestom je da je među trideset četiri potpisnika iz 1933. godine bio i Džon Djui (John Dewey), takozvani "otac progresivnog obrazovanja". Mesto gospodina Djuija u našem obrazovanju otkriveno je 1974. godine, kada je časopis "Setrdej rivju" proslavljao 50 godina postojanja. časopis je sproveo anketu medu najpoznatijim ličnostima iz javnog života, tražeći da svako od njih navede koga smatra najistaknutijom osobom u poslu kojim se bavi.
Po najpoznatijim pregaocima na polju obrazovanja, "Setrdej rivju" je za najistaknutiju osobu američkog obrazovanja u poslednjih 50 godina (od 1924. do 1974) proglasio Džona Djuija, humanistu.
Jedan od učesnika u anketi rekao je o profesoru Djuiju sledeće: "Ni jedan čovek nije više uticao na mišljenje obrazovnih radnika u ovoj zemlji."
Džon Djui je svoje poglede obznanio serijom knjiga i publikacija tokom rada u obrazovnom sistemu. Jedna od njegovih proklamacija sadrži osnovne stavove o Bogu i religiji. Napisao je: "Nema Boga i nema duše. Dakle, nema potrebe za rekvizitima tradicionalne religije. Bez dogme i verovanja, i nepromenjiva istina je mrtva i sahranjena. Nema mesta za krute prirodne zakone ili stalne apsolute." Ovde Djui iznosi svoje poglede na dve važne teme:

1. na pitanje o istini i
2. na pitanje o moralnim aspolutima.

Djuijev stav da je "nepromenljiva istina mrtva", suprotstavlja se elementarnoj ljudskoj logici. "Nepromenljivo" znači da se nešto ne može promeniti, a reč "istina" znači da je to "ustanovljena činjenica". Kako nešto što je "nepromenjiva" služi ustanovljena činjenica" može biti mrtva, očigledno, nije interesovala Djuija.
Svojim drugim stavom o odsustvu čvrstih moralnih apsoluta, Djui se poistovetio sa komunističkim razmišljanjima. I Lenjin je slično govorio o moralu: "Mi, svakako, kažemo da ne verujemo u Boga. Ne verujemo u večnu moralnost. Moral je taj koji služi uništenju starog društva." I dalje: "Moralno je sve što je neophodno za uništenje starog eksploatatorskog društvenog poretka i za ujedinjenje proletarijata."

Lenjin je označio religiju kao izvor čovekove moralnosti. Napisao je: "Moramo se boriti protiv religije. Dole s religijom! živeo ateizam! širenje ateizma je naš glavni zadatak. Komunizam ukida večne istine. On ukida svaku religiju i moralnost."
Pitanje kako se može ukinuti nešto što je nepromenjivo, apsolutno ili večno, promaklo je Lenjinu, a očigledno i Djuiju. Njih dvojica pokušali su da unište dve institucije koje nas uče moralnosti: porodicu i Crkvu. Kada bi jednom to učinili, onda bi bilo moguće ponuditi čovečanstvu alternativu: "novi moral".

Ovakav način mišljenja postupno je napredovao i razvio se u ono što danas nazivamo "situacionom etikom". Ona uči da moral određuje pojedinac i situacija u kojoj se on nalazi. Izraženo je na sledeči način: "Ono što je dobro za mene, može biti zlo za tebe ono što je dobro učiniti u jednom trenutku, može biti loše u drugom."
I "... ono što je najpoželjnije u datoj situaciji je ispravna i dobra stvar. To nije zlo koje se može oprostiti, već pozitivno dobro."
Profesor Džon Flečer (John Fletcher), teolog Episkopalne crkve, napisao je knjigu na temu situacione etike. Iz nje je i sledeći citat: "Za mene ne postoje pravila, nikakva pravila. Sve je dobro, i ispravno i loše – zavisno od situacije. Ono što je loše u nekim slučajevima, biće dobro u drugim. I ovakav pristup je zaista prava revolucija morala."
To je zaista revolucija morala! Taj novi moral poklapa se sa ekonomskim učenjima komunizma, naučnim teorijama evolucije i religijskim teorijama ateizma.
Mali zaokret u moralnosti situacione etike izrazio je poznati pisac Ernest Hemigvej (Ernest Hemingway): "Znam samo da je moralno ono posle čega se osećaš dobro a nemoralno ono posle čega se osećaš loše". (Hemingvej nam jedino nije objasnio kako bi racionalizovao akcije sumanutog ubice koji ubija zato što mu to predstavlja "zadovoljstvo". Zanimljivo bi bilo videti kako bi gospodin Hemingvej reagovao ukoliko bi neko takav "u potrazi za zadovoljstvom" pokušao da oduzme njegov život.)
Moralnost znana kao situaciona etika izopačila je i predavanja o seksualnom obrazovanju u američkim školama. Bilo je mnogo slučajeva tužbi gnevnih roditelja. U San Frandsku je jedan ad hoc komitet, sastavljen od roditelja i nastavnika, podneo tužbu protiv Odbora za obrazovanje države Kalifornija, sa zahtevom da obustavi predavanja o seksualnom životu, jer se deca uče da nema dobrih i loših stvari.
Advokat ove grupe rekao je na sudu: "Ova vrsta učenja sumirana je u rečenici koja se nalazi u nastavničkom priručniku, a u kojoj se kaže: "Nadamo se da ste naučili da nema dobrih i loših odgovora. Svaka osoba ima svoje stanovište koje je za nju ispravno."
Mnogi optužuju podučavanje u seksualnom obrazovanju, u kojem "nema dobrih i loših stvari", za visoku stopu samoubistava među mladima. Mladog čoveka uče da je dobro sve ono što poželi i što učini a što mu donosi zadovoljstvo. A onda, kada nešto učini, isto ono društvo koje ga je tome naučilo počne da ga kažnjava. Kod mladog čoveka ovo izaziva nepromostive probleme i neretko on bira samoubistvo kao jedino rešenje ovih protivrečnosti.

Pisac Oldous Haksli (Aldous Huxley) je u knjizi Vrli novi svet, objavljenoj 1948, objasnio da seksualne slobode nisu u neskladu sa zamislima planera: "Kako opadaju političke i ekonomske slobode, seksualna sloboda teži... porastu. A diktator... će dobro učiniti ako tu slobodu podstakne. Uz slobodu sanjarenja pod dejstvom droge, uz filmove i radio, ona će mu pomoći da svede svoje subjekte do poniznosti koja je njihova sudbina."
Humanizam je, dakle, postao nova religija koja bi trebalo da zameni tradicionalnu judaističku i hrišćansku veru. štaviše, predsednik Američkog humanističkod udruženja Lojd Morin (Lloyd Morain) izjavio je da je humanizam "... religija bez Boga, božanskog otkrovenja i svetih spisa."

Ovakav stav - da je humanizam religija - potvrdio je Vrhovni sud Sjedinjenih Država 1965. godine, kada je u slučaju "SAD protiv Sigera" (Seeger) presudio sledeće: "Humanističko... verovanje, koje se iskreno ispoveda kao religija, treba da dobije zvanično priznanje da je vera, prema Zakonu o posebnim službama."
A u slučaju "Torkejs (Torcase) protiv Votkinsa (Watkins)", sud je doneo ovakvu odluku: "U ovoj zemlji, medu religijama koje podučavaju nečemu što se ne može smatrati verovanjem u postojanje Boga su budizam, taoizam, etička kultura, sekularni humanizam i druge".
Tako, kada je Medlin Marej O'Her (Madly Murray O'Hair) na Vrhovnom sudu zahtevala da se u učionicama u Americi ukinu kratke molitve pre nastave, tobože zbog "razvijanja država i Crkve", ona je, u stvari, zamenjivala jednu religiju drugom: verovanje u Boga verovanjem u humanizam. Gospođa O'Her je ovo znala, zbog toga što je bila izdavač časopisa "Slobodni humanist" ("The Free Humanist") i zato što je bila izabrana u Odbor Američkog humanističkog društva 1965, a zatim ponovo 1973. godine.
I Volter Mondejl (Walter Mondale), potpredsednik u vladi Džimija Kartera i predsednički kandidat 1984, ispoljio je veru u humanističku religiju. Evo šta je izjavio o svojim verovanjima: "Mada se nikada nisam formalno priključio Humanističkom udruženju, mislim da sam članstvo u njemu nasledio. Moj otac je bio humanist i ja sam rastao uz humanističke propovedi. Cela naša porodica je bila pod snažnim uticajem ove tradicije, uključujući i mog brata Lestera, unitarijanskog sveštenika, lidera Pokreta za etničku kulturu i predsednika Društva prijatelja religijskih humanista (Fellowship of Religious Humanists)." (G. Mondejl je član CFR-a i Trilateralne komisije). Lester Mondejl (Lester Mondale), Volterov stariji brat, potpisnik je prvog "Humanističkog manifesta" iz 1933, i drugog iz 1973. godine.

"Humanistički manifest II" objavljen 40 godina posle prvog Manifesta, uglavnom sledi ista uverenja, ali ovog puta poziva na "... izgradnju svetske zajednice, zasnovane na razvoju sistema svetskih zakona, i na svetski poredak zasnovan na transnacionalnoj federalnoj vlasti."
Svetskoj vladi biće potrebna i svetska religija. Humanisti se dobrovoljno prijavljuju.

DžON DJUI (1859-1952), "otac progresivnog obrazovanja", tokom svog aktivnog rada dobijao je mnoge pohvale i priznanja., Nijedan čovek nije više uticao na mišljenje obrazovanih radnika u ovoj zemlji", rečeno je, a on sam je napisao: "Nema Boga i nema duše. Dakle, nema potrebe za rekvizitima tradicionalne religije. Bez dogme i verovanja, i nepromenjiva istina je mrtva i sahranjena. Nema mesta za krute prirodne zakone ili stalne apsolute".