Ovim pitanjem detaljno su se bavili ljudi koji su napisali Izveštaj sa Gvozdene planine. Oni su predvideli da će doći dan kada će morati da osmisle posebne programe koji će biti način da se kontrolišu ljudi u periodu mira. To im je bilo prilično strano, pošto su do tada razmišljali jedino načinom da je najefikasnije sredstvo kontrole izazivanje rata.
Izdvojili su glavni problem: "životvoma zamena za rat kao društveni sistem ne može biti puka simbolička šarada. Ona mora u sebi sadržati realnu pretnju o pojedinačnom uništenju, i to u razmerama koje su u skladu sa veličinom i složenošću savremenih društvenih sistema. Sve dok ona ne obezbedi uverljivu, život ili smrt pretnju, ona neće moći da zameni društveno-organizujuću funkciju rata."
Pošto je problem izdvojen, sledeći korak bio je da se pronađu odgovarajuća rešenja. Ova rešenja morala su da budu zamena za istinske funkcije rata, one funkcije koje služe da bi se ljudi mogli kontrolisati u ratna vremena.

Prvo, ovi "surogati" ili zamene za prave ciljeve rata moraju zadovoljiti dva osnovna kriterijuma:

1. moraju biti rasipnički i
2. moraju delovati izvan normalnog sistema nabavke i potražnje.

Ovaj drugi kriterijum znači da "surogati" ne smeju biti dostupni svesti naroda. Drugim rečima, narod ne srne da dođe u poziciju da zahteva da Vlada obustavi trošenje njihovog novca na tako rasipnički način.

Evo zamena koju su ponudili pisci Izveštaja sa Gvozdene planine:

1. potpuna garancija vlasti za medicinsku zaštitu za sve građane;
2. omogućavanje svima da dođu do profesionalne diplome kroz sistem obrazovanja;
3. obezbeđivanje prostranog stambenog prostora za sve;
4. masovni javni prevoz;
5. garantovani godišnji prihod;
6. serija gigantskih programa svemirskih istraživanja sa nedostižnim ciljevima;
7. pretnja masovnim zagađenjem prirode kao glavnom opasnošću po opstanak svih oblika života;
8. ponovno uvođenje ropstva putem nekih oblika vojne službe;
9. univerzalni zahtev da rađanje bude ograničeno na produkte veštačkog oplođenja, tako što će se u pijacu vodu ubacivati neškodljivi preparati koji izazivaju sterilitet i koje je odobrila Vlada i
10. program socijalnog blagostanja.

Ključna tačka ove studije bila je da "obim potrošnje... (u američkoj ekonomiji) ne sme biti manji od 10 odsto od ukupnog bruto nacionalnog dohotka."

(U broju časopisa "U. S. News and World Report" od 11. maja 1981. nalazi se grafikon koji pokazuje da federalna vlada od 1980. godine troši 22,9% bruto nacionalnog dohotka. To znači, prema Izveštaju sa Gvozdene planine, da federalna vlada može lako da potroši polovinu svog godišnjeg prihoda na namerno rasipnički način.)
Izveštaj zaključuje: "da do sada nisu bile urađene kvalitetne studije koje bi imale cilj da odrede... minimalni nivo uništenja populacije, koji bi bio neophodan da se održi verodostojnost ratne pretnje, u različitim političkim uslovima" i "optimalna ciklična frekvencija 'lokalnih' ratova pod najrazličitijim okolnostima istorijskih odnosa" (različiti savezi u politici "balansa moći").
Sve ovo znači da oni još nisu odredili samo to koliko će često planirati ratove, i koliko ljudi u njima treba da pogine da bi se uspešno kontrolisale populacije država umešanih u rat.
Posmatraču koji imalo drži do morala izgleda neverovatno da je ljudski um mogao da dođe do tako monstruoznih ideja kao što su namerno izazivanje ciklusa rata i mira u svrhu kontrolisanja ljudi, ili rasipničko trošenje Vlade u cilju kontrolisanja poreskih platiša.
Sada čitalac može da shvati zbog čega je američka vlada trošila novac svojih poreskih obveznika
na finansiranje: studije o polnim ćelijama centralnoameričkih žaba; -istraživanja krvnih grupa poljskih svinja rase "zlotinka"; studije o nemačkim bubašvabama i studije o načinu ronjenja foka. Verovatno je sada jasno zašto ništa nije učinjeno kada je "Junajted pres" objavio istraživanje iz
kojeg se vidi da Sjedinjene Države bacaju 10 milijardi dolara na rasipničko trošenje od strane vlasti. Ovakva vlast je stvorena da bi rasipala novac.